СТВАРАЛАЧКИ ПРОЦЕС И ЛИЧНОСТ УМЕТНИКА У СВЕТЛОСТИ ПСИХОАНАЛИТИЧКИХ ТЕОРИЈА И ХРИШЋАНСКЕ ЕТИКЕ

  • Мирјана Стакић
Keywords: стваралачки процес, инспирација, личност уметника, књижевност, књижевно дело, психоанализа, хришћанска етика.

Abstract

Природу инспирације, сам стваралачки процес и личност
уметника разматрамо у контексту бројних психоаналитичких теорија и хришћанске
етике. Циљ нам je да сагледамо како процес стварања књижевне уметности (и
унутрашњи психолошки процеси који га прате) посматра психоанализа, као
психолошка дисциплина, која у својим крајњим постулатима има бригу за очување
душевног здравља човека, како бисмо њена сазнања упоредили са хришћанскоm етиком,
јер је душевно здравље човека основа за чињење добра. Равнотежа унутар личности и
равнотежа између сопствене личности и света неопходна је да би се постигло
заједништво са другима као слободан избор и трајно опредељење појединца ка добру.

References

Ајслер, Р. Курт (1985): „Важност позитивних одговора публике и доксалетична
функција“, у: Мартиновић, Ж. (прир.), Психоанализа и књижевност, Горњи Милановац:
Дечје новине, 1985, 43–59.
Берђајев, Николај (2001): Смисао стваралаштва. Београд: БРИМО.
Виготски, Лав (1975): Психологија уметности. Београд: Нолит.
Војиновић, Хризостом (2008): „Сажаљење“, у: Милинковић, М. (прир.),
Реторика, Чачак: Легенда, 326–330.
Глушчевић, Зоран (1979): „Мит, књижевност и отуђење“, у: Солар, М. (прир.),
Модерна теорија романа, Београд: Нолит, 192–202.
Готфрид, Бен (1988): „Провоцирани живот“. Књижевна критика, година XIX,
број 6, 152–153.
Greenacre, Phyllis (1957): „The childhood of the Artist: Libidinal Phase
Development and Giftedness“. Psyshoanalytic Study of the Child, 12, 47–72.
Eriksom, H. Erik (1950): Childhood and Society, New York: Norton.
Јафе, Анијела (1996): „Симболизам у ликовним уметностима“, у: Јунг, К.
(прир.), Човек и његови симболи, Београд: Народна књига – Алфа, 282–350.
Јеротић, Владета (1974): Психоанализа и култура. Београд: Београдски
издавачко-графички завод.
Јеротић, Владета (2002): Индивидуализација и (или) обожење. Београд: Ars
Libri.
Јеротић, Владета (2010): Препознати Христа. Београд: Ars Libri/Беокњига.
Јунг, Карл (1996): Човек и његови симболи. Београд: Народна књига – Алфа.
Коларић, Иван (2010): Филозофско теолошки лексикон. Чачак: Легенда.
Kuiper, Pieter Cornelis (1966): „Die psychoanalytische biographie
derschophferischen personlichkeit“, Psyche, 20(2), 104–127.
Мартиновић, Жарко (1985): „Психоаналитичко проучавање књижевног
стваралаштва“, у: Мартиновић, Ж. (прир.), Психоанализа и књижевност, Горњи
Милановац: Дечје новине, 11–41.
Мењ, Александар (1999): Извори религије. Београд: Zepter Book World.
Мијалковић, Д. Ненад (2015): „Однос вере и морала у свештеним канонима
цркве“, Црквене студије, година XII, број 12, Ниш: Центар за црквене
студује/Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије/Међународни
центар за православне студије, 263–286.
Миловановић, Бошко и Стакић, Мирјана (2014): „Смисао и значај верског
образовања“, Педагогија, година LXIX, број 4, Београд: Форум педагога Србије, 505–
512.
Милошевић, Никола (1972): Идеологија, психологија, стваралаштво. Београд:
Дуга.
Милошевић, Никола (1989): Психологија сазнања. Београд:Нолит.
Niederland, G. Willam (1975): „Psychiatry and the Creative Process“.
Comperehensive Tehtbook of Psychiatry, Baltimore: Williams and Wilkins.
Ранк, Oтто, Закс, Ганс (1913): Значение психоанализа в науках о духе. Санкт-
Петербург.
Павичевић, Вуко (1967): Основи етике. Београд: Култура.
Слакоер, Хари (1985): „Камијев Странац: Тихо друштво и излив гнева“, у:
Мартиновић, Ж. (прир.), Психоанализа и књижевност, Горњи Милановац: Дечје
новине, 119–122.
Сузуки, Даисецу Теитаро и Фром, Ерих (1977): Зен будизма и психоанализа.
Београд: Нолит.
Фројд, Сигмунд (1964): Увод у психоанализу, Београд: Космос.
Фројд, Сигмунд (1990): Психоанализа и телепатија. Београд: Графос.
Фром, Ерих (1988): Психоанализа и религија. Београд: Народна књига – Алфа.
Published
2019-10-10