ПЕНТАРХИЈА, ШЕСТА ЦРКВЕНА СТОЛИЦА И СВ. САВА КАО ПРВИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ. ПОКУШАЈИ ОДРЕЂЕЊА МЕСТА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ ПРЕМА ВАСЕЉЕНСКОМ ПОРЕТКУ

Павел Дзиадул

Павел Дзиадул Универзитет Адама Мицкијевича у Познању Институт словенске филологије, Познањ – Пољска

Abstract

This work is an attempt at presenting, on the basis of a content of a few preserved sources, Serbian church-political conceptions connected with the idea of pentarchy. Ideas about the Peć Patriarchate as the sixth church seat and about St. Sava as the first Serbian patriarch show that the Serbs opposed to Constantinopolitan supremacy (emphasized gradually in Byzantium after the Great Schism in 1054) and tried to be loyal to this original, Early Byzantine thesis about church equality or unity with which they wanted to connect their church (St. Sava’s) tradition and their own church-political thought. These ideas were vital through ages among the Serbian church circles and they were used sometimes in interecclesial relations to determine a place of the Serbian church in the ecumenical order (in relation to the five patriarchal sees) and to prove universal “antiquity” of the Serbian patriarchal chair and its dignity.

References

Бабић, Г. (1979): „Низови портрета српских епископа, архиепископа и патријарха у зидном сликарству (XIII–XVI в.)“. у: Ђурић, В. (ур.). Међународни научни скуп: Сава Немањић – свети Сава. Историја и предање. Београд: САНУ, 319–342. Богдановић, Д. (1991): Историја старе српске књижевности. Београд: Српска књижевна задруга. Богдановић, Д. (1997): Студије из српске средњовековне књижевности. Београд: Српска књижевна задруга. Богдановић, Д. (1976): „Кратко житије светог Саве“. у: Зборник матице српске за књижевност и језик, књ. 24, св. 1, 5–32. Даничић, Ђ. (1865): Животи светога Симеуна и светога Саве. Београд: Државна штампарија. Деретић, Ј. (2011): Културна историја Срба. Предавања. Београд: Евро–Ђунти. Димитријевић, С. (1900): „Одношај пећких патријарха с Русијом у XVII веку“. у: Глас СКА, бр. 58, 201–289. Истрин, B. (1920): Книги временные и образные Георгия Мниха. Хроника Георгия Амартола в древнем славянорусскoм переводе. Т. 1. Санкт-Петербург: Российская государственная академия. Караџић, В. (1818): Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима. Беч: Штампарија јерменског намастира. Мак Данијел, Г. (1989): Данилови настављачи: Данилов ученик, други настављач Даниловог зборника. Београд: Просвета – Српска књижевна задруга. Максимовић, Љ. (2007): „Србија и идеја универалног царства“. у: Зборник радова византинолошког института, бр. 44, 371–379. Милошевић, Д. (1979): „Иконографија светога Саве у средњем веку“. у: Ђурић, В. (ур.). Међународни наућни скуп: Сава Немањић – свети Сава. Историја и предање. Београд: САНУ, 279–318. Муркос, Г. (1887): „Путешествие антиохийского патриарха Макария в Россию в половине XVII века, описанное его сыном, архидиаконом Павлом Алеппским“. у: Чтения в императорском обществие истории и древностей российских при московском университете, кн. 4, 1–202. Попов, А. (1872): Описание рукописей и каталог книг церковной печати библиотеки А.И. Хлудова. Москва: Синодальная типография. Радојичић, Ђ. (1963): Творци и дела старе српске књижевности. Титоград: Графички завод. Радојчић, Н. (1960): Законик цара Стефана Душана 1349 и 1354. Београд: САНУ. Руварац, И. (1888): О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III. (1557– 1690). Задар: Штампарија И. Бодицке.
42
Слијепчевић, Ђ. (2002): Историја српске православне цркве. Књ. 1. Од покрштавања Срба до краја XVIII века. Београд: ГИП Култура. ССЗН 1902, књ. 1: Стојановић Љ. (1902): Стари српски записи и натписи. Књ. 1. Београд: Српска краљевска академија. Стојановић, Љ. (1890): „Живот св. Симеуна и св. Саве. Извод из Доментијана“. у: Споменик СКА, бр. 3, 62–67. Стојановић, Љ. (1927): Стари српски родослови и летописи. Београд–Сремски Карловци: Српска краљевска академија. Тодорова, М. (2008): Подбрани извори за историята на балканските народи (XV–XIX в.). София: Парадигма. Троицки, С. (1953): „Црквено-политичка идеологија светосавске Крмчије и Властареве синтагме“. у: Глас САН. Одељење друштвених наука, књ. 2, 186–202. Ћоровић, В. (1936): „Међусобни одношај биографија Стефана Немање“. у: Светосавски зборник I. Београд: Посебна издања СКА, 36–38. Bendza, M., Szymaniuk, A. (2005): Starożytne patriarchaty prawosławne. Białystok: Wydawnictwo Uniwersytetu w Białymstoku. Hadrovics, L. (2000): Srpski narod i njegova Crkva pod turskom vlašću (prev. M. Kovačević). Zagreb: Nakladni zavod „Globus“. Haussig, H. (1980): Historia kultury bizantyńskiej (przeł. T. Zabłudowski). Warszawa: Państwowy Instytut Wydawniczy. Meyendorff, J. (2007): Teologia bizantyńska. Historia i doktryna (przeł. J. Prokopiuk). Kraków: Wydawnictwo Uniwersytetu Jagiellońskiego. Scattola, M. (2011): Teologia polityczna (przeł. P. Borkowski). Warszawa: Instytut Wydawniczy Pax. Szymaniuk, A. (2004): „Rozwój instytucji pentarchii“. у: Ławski, J., Korotkich, K. (red.). Bizancjum – prawosławie – romantyzm: tradycja wschodnia w kulturze XIX wieku. Białystok: Wydawnictwo „Uniwersytet“, 119–127. Uspienski, B. (1999): Car i patriarcha: charyzmat władzy w Rosji. Bizantyński model i jego nowe rosyjskie ujęcie (przeł. H. Paprocki). Katowice: Wydawnictwo Naukowe „Śląsk“.


THE CENTRE OF CHURCH STUDIES		INTERNATIONAL CENTRE FOR ORTODOX STUDIES