ПРОБЛЕМ ТЕМПОРАЛНОСТИ КОД АРИСТОТЕЛА И АВГУСТИНА

  • Горан Ружић Ружић

Abstract

Непосредни предмет ове кратке студије јесте анализа
темпоралистичке (Аристотел) и њој супротстављене презентистичке (Августин)
теорије времена. За Аристотела (а то се види у његовој дефиницији времена), време
је континуирана величина јер њиме меримо трајање кретања, а кретање је увек
континуирано. Време је континуирано зато што садашњост представља заједничку
границу прошлости и будућности. Прошли интервали претходе будућим, а
садашњост је тренутак раздвајања та два интервала. С друге стране, главно
питање на које Августин настоји да одговори јесте разлог због кога је Бог створио
свет (а тиме и време) тада када га је створио. Јасно је да је хришћанско време (с
обзиром на типологију) време са почетком (први дан стварања света) и крајем
(апокалипсис). Тиме постаје депласирано питање да ли је постојало време пре
стварања света (времена). Присетимо се да и савремена физика говори о бига бангу
и биг црунцху, тј. почетку и крају.

References

Аристотел, Физика, Хрватска свеучилишна наклада, Загреb 1992.
Аристотел, Метафизика, Пејдја, Београд 2007.
Аристотел, Органон, БИГЗ, Београд 1965.
Арсенијевић, Милош, Простор, Време, Зенон, Библиотека Тека, Београд-
Загреб, 1986.
Арсенијевић, Милош, Време и времена, Дерета, Београд 2003.
Аугустин, Исповијести, Кршћанска садашњост, Загреб 1983.
v. Hermann, F. W., Augustinus und die phänomenologische Frage nach der Zeit,
Frankfurt am Main, V. Klostermann 1997.
Ratzinger. J., Dogma und Verkündingung, München/Freiburg 1973.
Published
2012-10-04