МАНАСТИРСКЕ БОЛНИЦЕ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

  • Будимир Павловић

Abstract

Појава прве бѳлнице као устанѳве за лечење датира из трећег века пре Христа за време владавине цара Ашоке у Индији. У античкој Грчкој “Асклепијеви храмови” имали су функцију болнице. У шестом веку после Христа у Византији су се појавиле организоване “каритативне установе” одвојено или у саставу већ постојећих болница. Њима су поред именованог лекара управљале и црквене власти на основу “Царског типика”.

Према до сада прикупљеној грађи у средњевековној Србији било је 19 болница, које су осниване и уређиване по угледу на већ постојеће болнице у Византији. Из до сада проучене историјске грађе у средњевековној Србији манастирске болнице имале су значајну улогу. Српска медицинска историографија бележи да су оне увеле српску медицину у породицу тадашње европске медицине, али су предњачиле по томе што су имале посебна одељења за лечење оболелих од епилепсије и душевних болести (Болница у манастиру Хиландару на СветојГори, Дечанска болница, Манастирска болница Св. Наума на Охридском језеру). С обзиром да су ове болнице настале у периоду од XII до XVII века, оне чине део културе српског народа и представљају значајне историјске споменике.

References

Р. Катић: Српска средњевековна медицина, Дечија књига Горњи Милановац, 1990.

К. Јиричек: Историја Срба, књи 1, Слово Љубве Београд 1978.

Средњевековни медицински списи, Просвета - Српска књижевна задруга 1989.

Р. Катић: Порекло српске средњевековне медицине, Српска академија наука и уметности, Београд 1989.

Д. Павловић: Типик Хилендарски, Српска Краљевска Академија 1897.

В. Михајловић: Свети Сава и зачетак болница у Србији, Српски Архив за целокупно лекарство, Београд, 1936,7,525-533.

Nechru J: The discovery of India, London

H. Павловић: Деспот Стеван Лазаревић, Минерва, Суботица - Београд, 1968.
Published
2004-10-01