ЈУСТИН ПОПОВИЋ И ОБНОВА ЛОГОЦЕНТРИЗМА

  • Петар Милосављевић

Abstract

Постмодернизам је главна филозофска оријентација краја 20. века на Западу. У тој оријентацији посебно место има филозофија деконструкције логоцентризма француског филозофа Жака Дериде. Ова оријентација има корене у
ставу Фридриха Ничеа о распаду метафизике, односно у спознаји смрти Бога.
Супротно од ове ничеовске идеје, у другој половини 19. века јавила се алтернативна идеја у мисли Достојевског о потреби очувања Бога у људском свету. Нажалост, мисао Достојевског била је у совјетској Русији потиснута из институционалних домена. Она је била сведена у уске релиогиозне, оквире или је живела међу руским емигрантима у свету. Криза филозофске мисли Запада, с једне стране, а с друге нарастао број следбеника Достојевског чинили су да филозофска мисао руског писца поново дође у центар пажње. 
Међу следбеницима Достојевског значајно место имају и двојица великих српских писаца и мислилаца: владика Николај Велимировић, а посебно отац Јустин Поповић.
Јустин Поповић (1894-1979) вероватно је највећи теолошки и филозофски настављач идеја Достојевског. Филозофија и религија Достојевског била је тема докторске дисертације (1923), коју је и касније разрађивао. Најпотпуније је то учинио у књизи Светосавље као филозофија живота (1953). Супротно од токова филозофске мисли Запада, која ће се најизразитије испољити у тези о деконструкцији логоцентризма, Јустин је понудио концепцију која би се најкраће могла дефинисати као обнова логоцентризма. Та обнова тиче се филозофије света, прогреса, друштва, човека, просвете, културе, вредности и мерила, практично свега.

References

/
Published
2007-03-05