ОСМИ ДАН
Abstract
Вријеме je у византијској, светоотачкој мисли, мјесто откривења Бога, простор сусрета Његове спасењске енергије са човјеком, дакле оно је божије дјело које је створено за човјека и само кроз његово постојање добија смисао. Проблем времена се не разматра као самосталан философски проблем већ се смјешта у оквире космологије, пошто ни космос сам по себи нема вриједност, већ је настао да би бивствујућим пружио корист, пошто је он “уистину школа (дидаскалеион) словесних душа и училиште (паидевтирион) богопознања које, кроз оно што је видљиво и чувствено, узводи ум ка виђењу онога што је невидљиво”. У заједничарењу створеног са нествореним у литургијској пракси се превладава ограничење времена и простора, на тај начин што и простор и вријеме се не укидају већ им се додаје једна нова димензија.
References
Authors who publish with this journal agree to the following terms:
a) Authors retain copyright and grant the journal right of first publication with the work simultaneously licensed under a Creative Commons Attribution License that allows others to share the work with an acknowledgement of the work's authorship and initial publication in this journal.
b) Authors are able to enter into separate, additional contractual arrangements for the non-exclusive distribution of the journal's published version of the work (e.g., post it to an institutional repository or publish it in a book), with an acknowledgement of its initial publication in this journal.
c) Authors are permitted and encouraged to post their work online (e.g., in institutional repositories or on their website) prior to and during the submission process, as it can lead to productive exchanges, as well as earlier and greater citation of published work (See The Effect of Open Access).
