ОСМИ ДАН

  • Борис Брајовић

Abstract

Вријеме je у византијској, светоотачкој мисли, мјесто откривења Бога, простор сусрета Његове спасењске енергије са човјеком, дакле оно је божије дјело које је створено за човјека и само кроз његово постојање добија смисао. Проблем времена се не разматра као самосталан философски проблем већ се смјешта у оквире космологије, пошто ни космос сам по себи нема вриједност, већ је настао да би бивствујућим пружио корист, пошто је он “уистину школа (дидаскалеион) словесних душа и училиште (паидевтирион) богопознања које, кроз оно што је видљиво и чувствено, узводи ум ка виђењу онога што је невидљиво”. У заједничарењу створеног са нествореним у литургијској пракси се превладава ограничење времена и простора, на тај начин што и простор и вријеме се не укидају већ им се додаје једна нова димензија.

References

/
Published
2004-10-01