ИДЕАЛ МУДРАЦА У АНТИЦИ И ПОЈАМ СВЕТОСТИ У ХРИШЋАНСТВУ

  • Слађана Ристић Горгиев
Keywords: мудрост, антика, одсуство, светост, хришћанство, присуство

Abstract

Мада наизглед супротствљени појмови, мудрост у антици и светост у хришћанству надопуњују се и надовезују један на други. Пут мудраца је тежња, пут светитеља је испуњеност. Мудрац у својој спознаји долази до одређене онтолошке равни, која представља критеријум и парадигму његове мудрости, светитељ превазилази ову раван и степеницама божје силе успиње се до трансонтолошке равни. Мудрост тежи ка знању онога што јест, а светост је добровољно примање онога што јест (Бога). За разлику од мудрости која се очитава у души као испражњеност или одсуство земаљских садржаја, светост се oдређује као стање испуњености и присуства неке друге, Тајне силе.

References

Aristotel (2007): Metafizika. Beograd: Paidea. Arijan, Flavije (2001): Priručni Epiktetov. Beograd: Dereta. Epukur (2005): Osnovne misli. Beograd: Dereta. Laertije, Diogen (1985): Životi i mišljenja istaknutih filozofa. Beograd: BIGZ. Платон (1959): Одбрана Сократова. Београд: Култура. Platon (1976): Država. Beograd: BIGZ. Platon (2006) Fedar, Ijon, Gozba. Beograd: Dereta. Rudolf, Oto (1983): Sveto. Sarajevo: Svetlost. Sextus Empiricus (2005): Against the Logicians. Cambridge: CUP. Исповедник, Maксим (1997): 400 глава о љубави. Призрен.
Published
2019-10-10